Трг од књиге

Бесједа поводом свечане додјеле награде "Др Нико Cимов Мартиновић"


ДАМЕ И ГОСПОДО, УВАЖЕНЕ КОЛЕГЕ,


Дозволите ми да у име колектива херцегновске библиотеке, уваженог и драгог колеге Петра Кривокапића и своје, најтоплије захвалим на признању које сте нам, уз заиста лијепе ријечи, додијелили.


Награда утемељена да афирмише струку има посебну важност, а име које носи - „Др Нико Симов Мартиновић“, синоним за црногорско модерно библиотекарство, посебна је част и обавеза. За херцегновску библиотеку важна и још из једног разлога. Наиме, управо је др Нико Симов Матриновић, у својству члана Главне управе Културнопросветног савјета Црне Горе, учествовао у организовању и покретању рада Градске књижнице и читаонице у Херцег-Новом и присуствовао Оснивачкој скупштини, марта 1949. године.


Ово престижно признање припада свима који су у протеклом вишедеценијском дјеловању Установе уградили своје знање, инвентивност, а често и неопходни ентузијазам. Значајан допринос успјешном раду Библиотеке припада и нашем оснивачу - Општини Херцег-Нови, која је у мјери реалних финансијских могућности, свесрдно подржавала програме и потребе Библиотеке.


Част примања награде „Др Нико Симов Мартиновић“ представља обавезу, да највишим људским и професионалним мјерилима просуђујемо сваки наш појединачни чин и струку у цјелини. За промјенљиви и пролазни тренутак садашњости, која нам је додијељена да у њој живимо и радимо, име Ника Симова Мартиновића је непролазно и достојанствено свједочанство да је у најстрашнијим искушењима, када су све вриједности помјерене, а доброчинства суровија од злочина, могуће бити и остати „човјек са једним лицем“. Ово је прилика да се ми потоњи, са дубоким осјећањем поштовања и љубави, са захвалношћу подсјетимо на његов живот и рад, како би и они, који ће послије нас доћи, знали гдје је стожер несигурнима, опомена непромишљенима, упутство лаковјернима и путоказ изгубљенима.


Потомак угледне свештеничке породице, академик, доктор права, књижевник, а са поносом ћемо истаћи и библиотекар, аутор више од 650 радова из области: права, историје, културне историје, књижевности, етнологије, библиотекарства, сарадник бројних часописа и листова, уредник и приређивач, ријечју личност изузетне интелектуалне снаге, духовне радозналости и образовања и надасве велики човјек.


Од великог значаја је његов допринос библиотечкој струци и посебно библиографији. Као дугогодишњи директор Националне библиотеке Црне Горе (1957-1973) иницирао је и организовао научно-истраживачки рад, један је од покретача и уредник часописа Библиографски вјесник, организовао је стручну обраду фонда Монтенегрине и умножавање на гештетнеру „Библиографских података о Црној Гори и Боки Которској“. Његова књига „Развој штампе и штампарства у Црној Гори 1493-1945. године најкомплетнији је преглед периодичних публикација у Црној Гори. Аутор је више персоналних библиографија и главни уредник издања Библиотеке.


Са великим уважавањем поздрављан је на бројним међународним научним скуповима, а из некролога академира Радомира Лукића издвајамо: „Био је ретко човечан човек, прави потпун човек, један ванредно леп и потпун моралан лик, пуно и право оличење црногорског чојства, коме је морал био највиши закон и вредност изнад свих осталих... човек на кога се могло ослонити поузданије но на самог себе...“.


„У животу ме све јад јаду додавао и никад нијесам стигао тамо гдје сам хтио ради тога што сам само браду бријао а језик никад“- повјерио се у писму пријатељу Божидару Ковачевићу. Овакав животни мота имао је високу цијену. Више пута био је кривац без кривице, голооточки страдалник, његова студија „Проучавање Његоша“ је спаљена, поводом његове смрти у Прагу је приређена комеморативна сједница, али не и у Црној Гори. Исцрпна биобиблиографија „Нико Симов“, рад академика Душана Мартиновића, више је од животописа и представља слику једног времена и живот и искушења човјека који је држао до свог мишљења. На срећу, ово је прошлост.


Данас се библиотеке и библиотекари налазе пред великим изазовима: са једне стране то је благодет информатичког доба, које захтијева брзу и добро осмишљену трансформацију традиционалне библиотеке у модеран информациони центар, а са друге комплексан културолошки и општедруштвени проблем са далекосежним последицама - криза књиге и читања.


Да у библиотекама „дух неби становао, већ царовао“, библиотеке морају бити мјеста сусретања „знања таложеног на полицама и живе људске мисли“.


На библиотекарима је да професионализмом, знањем, инвентивношћу... подстичу на читање, упућују на релевантне научне изворе и на адекватан начин одговоре захтјевима информатичког доба и корисника, од оних најмлађих, који тек ступају у свијет књиге, оних који књигу понекад занемарују, из објективних разлога, или под утицајем савремених трендова предност дају неким другим медијима, до оних којима је књига свакодневна потреба, а захтјеви високи.


Сјетимо се само Андрића, који је написао: „Довољно је да кратко вријеме престанете да читате па да вас коров незнања брзо захвати“. Зато, превасходно послање наше професије јесте да тражимо и пронађемо modus vivendi за књигу у животу човјека модерног доба, који у трци са временом, неизвјесном егзистенцијом, суочен са моћним електронским медијима и њиховим агресивним херојима, сијасетом полуинформација, маркетиншки смишљеним обманама, понудом лаке забаве, публиковањем тривијалне књижевности и квази научних дјела, мало или нимало времена има за потребу као што је читање. Такође, без правог орјентира, човјек може читав живот читати, а да не прочита нити једну релевантну књигу. (Х. Блуб, „Западни канон“)


Наша мисија јесте, да упркос притиску глобалног тржишта најпрофитабилнијих књига, на дискретан начин указујемо на праве вриједности у литератури и науци, како би се књига, као темељна цивилизацијска вриједност, поново читала, поклањала и повратила статус симбола културног престижа, појединца, породице и средине.


Бити библиотекар више је од професије. Проживјети значајан дио живота међу књигама, као посредник између неисцрпног знања и радозналог духа читалаца, са наградом, или без ње, јесте привилегија. Хвала.