JP Setcard - шаблон joomla Видео

 ЋИР     LAT      ENG

Радно вријеме са корисницима:

ПОНЕДЈЕЉАК – ПЕТАК:  

08:00 – 14:00 и 16:00 – 19:00

(пауза 11:00 – 11:30)

СУБОТОМ:  08:00 – 12:00

Контакт:
Tel: +382 (0)31/321-900; 324-229
Fax: +382 (0)31/324-328
E-mail: biblhn@t-com.me

Адреса: 

Трг Херцег Стјепана бр. 6 Херцег Нови

ИЗДАВАЧКА ДЈЕЛАТНОСТ БИБЛИОТЕКЕ

 

  • Korica BOKA 36 za sajt
  • Gorski vijenac naslovna
  • Boka glasnik 1908 1909
  • Зборник Бока бр. 36
  • 170 година од објављивања Горског вијенца
  • Прве новине у Боки Которској

Др Душан Петковић

Др Душан Петковић линк - електронска база

Почетком 1983. године «из туђине» из Боке од Риаћуела у своју Боку Которску вратио се Др Душан Петковић. Могу ли ријечи дочарати жал за завичајем, коријенима, породичним огњиштем, или се жал осјећа у погледу, у потреби да се из завичаја понесе грумен земље или комад сиве стијене, или у жељи да, када се већ није могло живјети, у завичају нађе вјечни починак.
Повратак из туђине за многе је остварење животног сна, али и потреба да се завичајној «ризници» да макар мали допринос у виду стваралаштва у најширем смислу или пак у виду донације. Др Душан Петковић подарио је свом завичају и једно и друго. У његовој поезији, поетски најимресивније су управо завичајне пјесме, али веома је импресиван и ЛЕГАТ од 5.500 књига на страним језицима. Не смијемо заборавити ни значајан новчани износ (5.000 $) од којих је још 1990. године купљен први рачунар и захваљујући тој донацији Градска бибилиотека и читаоница Херцег-Нови била је прва народна библиотека у Црној Гори која је увела аутоматску обраду библиотечког материјала.
Само јак мотив могао је покренути такву библиофилску страст која је креирала садржај легата. Мотив је више него јасан. То је жеља да се завичају прибави нешто драгоцјено, раритетно, оригинално, значајније од свих материјалних добара, а то је књига, по ријечима Горког «најсложније и најважније чудо које је човјечанство створило на путу прогреса и среће». Наш утисак послије дуготрајне библиографске обраде, јесте да је легатор куповао раритете, дјела референсног садржаја, затим дјела из разних области науке и знања, нарочито религије, умјетности и историје. Ипак, лична Петковићева интересовања дала су печат садржају легата.

Према Универзалној децималној класификацији, структура легата је сљедећа: општа група 164 публикације, филозофија 113, религија 167, друштвене науке 1067, природне науке 40, примијењене науке 170, умјетност 212, књижевност, лингвистика и филологија 1367, географија, историја, биографија 2112 публикација. Заступљене монографске публикације писане су на више од 20 језика и то: на њемачком 73, руском 103, енглеском 333, италијанском 674, француском 1992, а на шпанском 2362 публикације. Категорију старе и ријетке књиге чине издања старија од 1867. године, а у легату их има 619. Најстарија књига је критичко издање Петрарке аутора Александра Велутела, штампана у Венецији 1550. године. Затим слиједи књига теолога Лодавика Гранатензиса «Silva locorum qui frequenter concinibus occurrere solent» штампана 1586. године. Из 1588. године је прилог историји папе Сикста V «Delle glorie di Sisto Quinto». Интереантан је и француски превод »Don Cichoite» штампан 1681. године, али и дјело «Deur bibus» Стефана Бизантинија, штампано 1694. године. Од наслова из 18. в. Издвајамо Тацитове анале паришко издање у два тома 1786. године, затим сабрана дјела француског филозофа из круга енциклопедиста Хелвецијуса, такође штампана у Паризу 1795. године. Једина рукописна књига у легату је «Provincia de Madrid» на шпанском језуику из друге половине 18. в. Ту је и Волтер штампан у Амстердаму 1788. године, као и «Biblia sacra» штампана у Мадриду 1799. године. Из 19. вијека издвајамо паришка издања Монтескјеа «Consideration sur le causes de la grande urdes Romains et de leurdecadence» (Узроци величине и пада Римљана) и Хорацијева дјела «Art poetique» и «Opera» штампана 1885. и 1823. године. Као доктора историјских наука др Петковића су интересовале велике историјске теме и личности, првенствено историја Француске и Наполеон I Бонапарта (1769-1821). Само рутинским претраживањем електронске базе легата налазимо 297 библиографксих јединица чија тема је Наполеон, што потврђује опсједнутост легатора Наполеоном.
Свака књига зналачки и брижљиво је бирана, при чему легатор очигледно није жалио ни новца ни труда.
Само површан поглед на заиста импозантан број књига, заступљене наслове, године издања као и чињеница да су у питању публикације углавном на шпанском, француском, италијанском, али и њемачком и енглеском, помало нас је плашила. Садржај легата др Душана Петковића, од којег и библиофилима застаје дах, за библиотекара је посебан професионални изазов. Управо тако смо и пришли овом послу. На стручним пословима библиографске обраде били су ангажовани библиотекари: Биљана Ивановић, Веселин Песторић и Невенка Митровић. Легат је обрађен по децидним међународним стандардима, што значи уз примјену
ISBDM, UDK система и детаљне предметизације. У првој фази радили смо класичне лисне каталоге: ауторски, стручни и предметни са великим бројем упутних и аналитичких листића, што подразумијева израду више од 20 000 каталошких листића. На овим пословима била је ангажована и Катарина Лазаревић, књижничар. Касније, када смо добили рачунар и адекватан програм за аутоматску обраду библиотечког материјала приступили смо аутоматизацији класичних каталога.
Примијењен је софтверски систем
CDS/ISIS апликација БИБЛИО са могућношћу равноправног коришћења ћириличког и латиничког писма, што је у нашој дјелатности веома важно. То је UNESCO-ов стандардизовани програм усаглашен са методологијом Генералног информационог програма на међународном нивоу који је заступљен у народним библиотекама преко 130 земаља са различитим језичким верзијама. Има више предности у односу на остале програме. У случају обраде легата, потенцирамо изванредне могућности претраживања и могућност публиковања материјала из електронске базе, јер програм подразумијева аутоматизовани распоред грађе према жељи и потребама као и израду свих потребних регистара.
У складу са правилима смјештаја легата књига, и овај легат смјештен је у посебном депоу. Смјештај грађе на полицима је према Универзалној децималној класификацији, а за ову варијанту смјештаја одлучили смо се како би грађа из појединих обалсти била обједињена.
На посао који смо обавили веома смо поносни, јер по оцјени наших колега то је подухват и за бројнију екипу библиотекара специјалиста.
А сада бих Вашу пажњу скренула и на ону другу страну медаље, која на жалост није тако сјајна. Наиме, значајан постотак легата чине публикације старије од сто година, за које знамо да су и прије допремања у Херцег-Нови биле неадекватно магациониране, што упућује на физичко стање публикација. По мишљењу колега из конзерваторске радионице Завичајног музеја Херцег-Нови, неопходно је што прије предузети мјере заштите, дјелимично конзервације, а код значајног дијела књига из категорије старе и ријетке књиге неопходно је стручно интервенисати на повезу.
Напоменули смо да је легат изазов за библиотекара, али још више за научног радника и истраживача. На жалост, није промовисан па је остао готово сакривен од научне јавности. Вјерујемо да ће и ово вече бити у функцији његове афирмације. Међутим, прави начин да легат буде доступан научној јавности, а самим тим и научно валоризован, јесте објављивање каталога легата. Обзиром на обим (5500 библиографских јединица) и заиста детаљну стручну обраду која подразумијева регистре (аутора, наслова, издавача и предметни) потребно је планирати двотомну или чак тротомну публикацију. За реализовање овог дијела посла недостаје само финансијска потпора, јер из електронске базе података на ефикасан начин могуће је урадити распоред грађе, регистре и припрему за штампу.
Знамо да је то наш дуг према пок. Душану Петковићу, који ћемо до краја одужити када неко и из Аргентине, посредством ИНТЕРНЕТА, буде могао да завири у Петковићев легат на нашем сајту.

Невенка Митровић

ЛЕГАТ

ДР ДУШАН ПЕТКОВ...
ДР ДУШАН ПЕТКОВИЋ ДР ДУШАН ПЕТКОВИЋ
ДР ДУШАН ПЕТКОВ...
ДР ДУШАН ПЕТКОВИЋ ДР ДУШАН ПЕТКОВИЋ
ДР ДУШАН ПЕТКОВ...
ДР ДУШАН ПЕТКОВИЋ ДР ДУШАН ПЕТКОВИЋ
ДР ДУШАН ПЕТКОВ...
ДР ДУШАН ПЕТКОВИЋ ДР ДУШАН ПЕТКОВИЋ
ДР ДУШАН ПЕТКОВ...
ДР ДУШАН ПЕТКОВИЋ ДР ДУШАН ПЕТКОВИЋ
ДР ДУШАН ПЕТКОВ...
ДР ДУШАН ПЕТКОВИЋ ДР ДУШАН ПЕТКОВИЋ
ДР ДУШАН ПЕТКОВ...
ДР ДУШАН ПЕТКОВИЋ ДР ДУШАН ПЕТКОВИЋ
ДР ДУШАН ПЕТКОВ...
ДР ДУШАН ПЕТКОВИЋ ДР ДУШАН ПЕТКОВИЋ
ДР ДУШАН ПЕТКОВ...
ДР ДУШАН ПЕТКОВИЋ ДР ДУШАН ПЕТКОВИЋ
ДР ДУШАН ПЕТКОВ...
ДР ДУШАН ПЕТКОВИЋ ДР ДУШАН ПЕТКОВИЋ
ДР ДУШАН ПЕТКОВ...
ДР ДУШАН ПЕТКОВИЋ ДР ДУШАН ПЕТКОВИЋ
ДР ДУШАН ПЕТКОВ...
ДР ДУШАН ПЕТКОВИЋ ДР ДУШАН ПЕТКОВИЋ
ДР ДУШАН ПЕТКОВ...
ДР ДУШАН ПЕТКОВИЋ ДР ДУШАН ПЕТКОВИЋ
ДР ДУШАН ПЕТКОВ...
ДР ДУШАН ПЕТКОВИЋ ДР ДУШАН ПЕТКОВИЋ

 

СЈЕЋАЊЕ НА ДР ДУШАНА ПЕТКОВИЋА

Поштовани пријатељи добре књиге, заиста се са радошћу одазивам позиву Библиотеке Херцег-Новога, да не заборавимо значајног донатора ваше установе др Душана Петковића, који је са хиљадама бираних књига на разним језицима, обогатио ваше фондове. Стварање своје личне добре бибилиотеке по властитом кључу, била му је велика и трајна животна преокупација и радост, у чему је улагао огромно вријеме и новац. Пред смрт је желио да то његово силно поштовање према знању и мудрости, прикупљеном у библиотеци око које се толико трудио, пренесе у свој родни крај, а да његово име остане трајно везано за библиотеку Херцег-Новога. Веома се радујем да је, послије толико труда, дошло до остварења свега тога и да му Херцег-Нови неће заборавити име.

Мени лично је ово сјећање на Душана истовремено и болно, јер се радило о веома даровитој и амбициозној личности која је много обећавала, али је истовремено била изразито трагична, јер је, на жалост, стално пратила немилосрдна сјенка болести, која је кочила и разарала, и није дозвољавала да се споменуте способности ваљано и до краја остваре. А мене су позвали да вам вечерас нешто кажем о свему томе, зато што сам био његов пријатељ и као такав се, пред његову рану смрт, стицајем околности, нашао не само из хуманих разлога уз његову болесничку постељу, него стицајем прилика, и у улози сталног старатеља, па према томе и једног од фактора у реализацији споменутог Душановог легата књига.
За посмртне говоре обично важи начело да треба говорити само о добрим стварима и врлинама («
Demortiusnihilnisibene»), али зато су ти говори обично испрани и анемични, јер им недостаје печат животности. Овдје то не треба да буде случај и ја ћу се постарати да вам, макар и најсумарније скицирам неке реалистичке дијелове Душановог портрета, јер бих, иначе, овај наш вечерашњи разговор сматрао изгубљеним временом. А сви знамо да се у свакој зрелој личности, неизбјежно, налази много добрих и лоших особина, са којима се мора водити ваљана борба да се на крају изгради духовна физиономија и чврст позитиван карактер. Али посебан и тежак случај се среће када човјек носи неке урођене склоности, за које, у ствари, није лично крив, али којима не може да се отме. Рано сам то осјетио код Душана и зато му приступио са посебном бригом и пажњом. При том сам знао за велики број истакнутих имена у науци, књижевности или филозофији, који су били оптерећени чак и тешким обољењима и недостацима, али су ипак оставили немјерљив допринос.

Нашли смо се и упознали у Падови, на страном факултету, не познавајући још ваљано страни језик, на ком смо требали да наставимо студије отпочете у домовини, а, поготово, не познавајући ужу стручну терминологију. Према томе, ми смо двојица, он са историјом, а ја са правом, имали, заиста, пуне руке посла да довршимо те студије које смо, он у Београду а ја у Суботици, били отпочели и, отприлике, довели их до половине. Зато се нисмо ни могли превише често виђати, али смо код сусрета имали заиста велики круг отворених тема и проблема, па смо не ријетко, и поред различитих материја, један другоме могли и помоћи. Ипак би, понекад, дошао и да учи код мене у соби, јер су друге колеге из Боке биле склоне да га привуку на неку забавну или љубавну студентску авантуру, наравно са огромним утрошком времена и снага. А он је био сигуран да тако нешто са мном неће бити случај. Увече смо, понекад, ишли заједно и на концерте озбиљне музике. Неке ствари, као на примјер бављење поезијом још од средњошколских клупа, Душан ми није повјеравао и о томе сам сазнао из збирке пјесама коју ми је пред смрт поклонио. Наши разговори су, природно, понекад додиривали и опште филозофске, религиозне, историјске и сличне теме, и ту смо откривали да смо у много чему различити, али, истовремено, да припадамо оној истој старој аутентичној и веома значајној бокељској реторти, у којој животне, вјерске или националне разлике у схватањима, нису морале значити сукоб и разлаз, него веома често и пуно узајамно поштовање и даље одржавање и јачање пријатељства. Њега, на примјер, није сметало да ја често похађам базилику Св. Антуна Падованског, тим прије што ми је причао да је његова мајка, коју је много поштовао, и ван своје конфесије, осјећала посебни пијетет према овом католичком свецу. Све ово посебно спомињем, јер се приликом таквих спорадичних сусрета, и поред свега тога, код Душана, који је без сумње већ тада патио од одређених првих и блажих форми параноичног зазирања од људи, из само њему познатих разлога, није формирало осјећање одбојности, него, напротив, веома чврсто, повјерење према мени. У Падови смо, уз одређене прекиде, провели мање од двије године, с тим што сам се ја, нешто пред крај 1943. год. са дипломом одмах вратио у Боку, а он је нешто касније дипломирао и одлучио да пође, мислим код свога оца, или рођака, у Буенос Ајрес.

Његов, свакако нимало лак успон у новој средини, током преко три деценије (од марта 1948. до новембра 1981.) нисам могао пратити, јер се писмено јављао ријетко, јер је доспио и до универзитетске каријере, уз интензивно бављење енциклопедистиком у Енциклопедијском заводу и уз стално присутан грозничави напор страсног библиофила око набавке ријетких и скупих књига. Предавао је, као редовни професор, на Интернационалном универзитету у Буенос Ајресу и нека од својих предавања, као и разне популарне чланке објављене по новинама од 1953. до 1960. године, сабрао у прилогу своје збирке пјесама «Из туђине», издате 1961. године. На основу тога видимо да је са тематиком Боке писао о Херцег-Новом, Ђеновићима, манастиру Савини и уопште о српским манастирима, као и о «Прослави српског Божића на бокељским једрењачама». А тематски шире, налазимо написе о св. Симеону и Сави, значају Српске праославне цркве, краљу Петру I и краљу Николи, Његошу, теократији у Црној Гори и паду Скадра. Од пјесника, изнио је сажето своја гледања на Шантића, Ракића и Матавуља. У тим својим радовима није имао већих амбиција, нити је у туђини имао могућности да нешто ново и дубље истражује. Желио је само, како сам пише да са неким основним питањима, на популаран начин, помогне српској дијаспори, која није имала својих публикација, ни мјеста за окупљање и молитву. Међутим, имао је и крупне, али неостварене пројекте, да изда «Историју Руса, Срба и Бугара» и мању антологију српске лирике, старије и нове. У вези са Енциклопедијским заводом издавача Плаца и Јанеза, Петковић је у једнотомном издању из 1971. и другом издању из 1974. год. обрадио неке историјске теме, а посебно предсједника Аргентине. Тај тематски блок објављен је и у луксузном издању под насловом «Галерија предсједника Аргентине од Ривадовие до Лануса (1826-1972)», што у страној земљи, од једног странца, није био нимало лак посао. Од историјских есеја, писаних у часопису «GranAldea» 1971. год. видан је његов интерес о спектакуларним љубавима познатих историјских личности, гдје је уврштена и Драга Машин, затим о крупним женским историјским фигурама, као и о атентатима на шефове држава током XX вијека.

Наравно, ти озбиљни интелектуални напори коштали су га великог труда, а поред свега он се психички није осјећао добро, док је црв болести и даље разарао. Ако то не бих могао доказивати на основу преписке, која је била замрла, то је веома видно из фрагмената објављене поезије, коју је успјешно глачао по брушеним узорима Диса, Ракића и Шантића. Ето неколико примјера који код Душана нису неки поетски стереотипи, него искрена стања духа. У пјесми «Поноћ у пампи» читамо о патњи пред налетима успомена:

Напољу све црно, ко дубина гроба
Само мрачним небом сјевне каткад која
Муња, па нестане, као радост моја,
Ко далеко оно, а недавно доба.

Док кроз пампу црну, муња ватром пали,
А вјетар завија ко гладни шакали;
Осјећам све јаче, свугдје око мене,
Ко кроз маглу тешку, из прошлости сјене.
Дошле су по мене, са далеког пута,
Шапатом ме сталним, неуморно зову;
Све су дошле к мени, н'једна не залута,
Нашле су ме самог у ноћ страшну ову.

У пјесми «Завичају» је забиљежена патња због даљине завичаја:

Мисли своје од тебе одгањам
Кад сам будан, - а да не полудим,
Али кроз сан када тебе сањам,
Молим Бога да се не пробудим.

У пјесми «Ноћи» исто су забиљежене патње живота у туђини:

Кроз зимске сам ноћи, дивећи се валу,
Како бурно шуми своју љубав жалу,
И за љетњих ноћи сред Јадранског чара
Упознао свемоћ вјечнога Владара.

А сада ми ноћи прикривају ране,
Сву горчину мрачну битисања мога;
Кад бескрајне, пусте, избјегличке дане,
Покрије копрена ноћног, глухог доба.

У пјесми «Грижа савести», опет се враћа болној унутрашњој сјенци која га мучи:

Побегао сам једне бурне зимске ноћи
Бог ми је тад био једино у свести,
Бежо сам од смрти, од Божије моћи;
Ал највише бежо од своје савести.
Залуду се надам, лутајућ по свету,
Да ћу се смирити, избећи ту клету
Сенку што ме прати ко шпијунско око,
Авети што живи у мени дубоко.

У пјесми «Мора» Душан позајмљује мотив и стих од Диса, али код њега он звучи веома конкретно, рекао бих психијатријски конкретно:

О несретна моја бољко из тајинства
Ко се икад надо да ћеш стварност бити,
Кад си реметила снове мог детињства
Ко злослутна мора кроз душе ми нити.

Ипак, да је успио наћи жену, која би схватила његова душевна стања, и из љубави пожртвовано успијевала да га спашава из крајности безнађа, Душан је могао да мирније живи и ствара. Али на такву жену није наишао. Зато се и у љубави, која је Душану заиста животно, егзистенцијално требала, на жалост он дубоко разочарава, па је најзад, назива «Обмана»:

Вјеровао сам видјеће те бијелу,
Ко љиљан, ко прољетни цвијет,
Да сам попут рањаване птице
Завршио луталачки лет,
Да си живот, смисао његов, бајка,
Коју чојек само једном среће,
Живот цијели живи за тај трен.
А ти бјеше илузија, варка,
Сања моје недостижне среће,
Њезин отсјев, њена блиједа сјен.

По неким писмима из 80-тих година, видио сам да се припрема за повратак. У томе га у одговору никако нисам подржавао, јер ми се, истовремено повјеравао да је у сукобу са сестром, па су се постављала основна питања смјештаја и издржавања, а болест је била све виднија. Мислио је и на помоћ моје породице, али ја сам имао бројну дјецу, супруга је радила и имали смо море службених и друштвених обавеза. Међутим, императивна унуташња потреба да се врати одбацивала је све рационалне рачунице и драма се није могла избјећи. Када ме посјетио у Доброти почетком 1983. год. већ се био обновио тежак сукоб са сестром и својтом који су га у почетку били примили. Послије неког агресивног инцидента, смјештен је у Психијатријску болницу у Доброти са дијагнозом «реактивног параноидног психичког статуса и артериосклеротичног паркисоновог синдрома». Из болнице ме телефоном хитно позвао и послије дужих разговора с њим и судским властима, прихватио сам да будем постављен за судског старатења. У почетку сам инсистирао да то буде, природно, неко од својте, из родног Ђеновића и слично. Али Душан је био неумољив, тражио је само мене.
Боловао је нешто преко 3 године и умро средином јула 1986. У том времену су се догађале многе ствари. Прије свега на личном плану. Послије великог свијета, страсног библиофилског рада, лексикографског бављења и краће универзитетске каријере, наћи се затворен у Психијатријској болници, непокретан и у друштву душевних болесника сваке врсте, заиста је ријетка и потресна људска драма. Мој пријатељ интелектуалац, надпросјечне интелигенције и меморије, страсан читач, али веома немирног и болесног духа, имао је бројне људске, научне и духовне потребе. Тражио је, ипак, у првом реду, људску и топлу комуникацију и утјеху, а то је значило да га је требало посјећивати, често и дуго разговарати са њим, повремено му носити храну коју је желио, или неке предмете, новине, књиге и слично. А изнад свега, разонодити га, освјежити и утјешити. Посјећивао сам га 1-2 пута седмично, сједећи на његовом кревету, са још седам болесника у соби. И у таквом амбијенту неповјерљив и опрезан, он је инсистирао да говоримо на страном језику. Често сам се трудио да се шалим и играм парадоксима, да га тако насмијем, па да се начас промијени онај грозничави и оштар поглед сталног грча и напетости. Посебно да се ослобиди страха да бих могао да га напустим, када би ми понављао: «Само, молим те, немој ме оставити. Убићу се ако ме оставиш».
Нећу се задржавати на доста интензивну пословну страну, која је ишла преко мене и суда. Требало је контактирати са адвокатима и пријатељима у Буенос-Ајресу, спашавати личну имовину и стан, који је тамо имао, спровести купопродајни уговор око земље у Ђеновићима, а посебно организовати акције амбасада и паробродарских предузећа да се са разних дестинација, пренесу све књиге које је Душан имао распоређене на разним мјестима. Морам признати да у почетку интимно нисам вјеровао када ми је Душан причао о свим тим његовим драгоцјеним стварима и књигама. Вјеровао сам да се ради о његовим илузијама и претјеривањима, а да су његова средства никаква, или веома оскудна, па сам му правио и материјалне услуге. Али када се показало супротно и када је пристизао новац и банковне књижице, требало је водити дневник издатака, који се предавао суду. А издаци и нису били безазлени, јер Душан је као непокретан давао болесницима за бољи третман. Осим тога зажелио би и неку посебну или појачану храну. Најзад, водила се и доста учестала кореспонденција са адвокатима и пријатељима у Аргентини. У вези са издацима, морам испричати један карактеристичан детаљ када ме замолио да му, за рођендан његове докторке, наручим толико каранфила колико је она имала година. Ја сам то прихватио без предомишљаја. Докторка ме, међутим, у четири ока, на благи начин укорила како сам то могао урадити. Био сам запањен и одговорио јој да просто не могу да вјерујем да тако размишља један психијатар. Тај гест сам сматрао дивном потврдом да је наш пацијент још људски жив и да је, поред ужасне стварности, још способан да осјећа и изражава симпатију према лијепој жени. Ја разумијем смисао онога што начелно пише у њиховом љекарском кодексу о избјегавању сентименталних контаката са болесницима, али у овом случају његов гест сам схватио као најљепши успјех њеног, али и мојег бављења са Душаном.
Умро је, у мом присуству, доста неочекивано, али смирено, 12. јула 1986. године. Како је био искрени вјерник, био сам веома задовољан што је, прије смрти, прихватио мој предлог да се, са свештеником растерети неких унутрашњих конфликата и осјећања гријеха и обави одређене обреде. Написао је тестамент, који мени није био непознат јер смо о томе безброј пута говорили. Желио је да ми се одужи за пријатељску помоћ и све да ми остави, али ја сам му говорио да то не могу прихватити јер сам му пришао у име људских и етичких мотива, а не из очекивања било какве могуће награде. Па када је он, ипак, написао тестамент мени у корист, ја то и у посљедњој изјави нисам могао прихватити, него сам и та сресдства опредијелио донацији књига и тиме још нешто допринио да се што боље оствари највећа животна жеља Душана Петковића. И то ме искрено радује као највећа награда.

Др Милош Милошевић

СЈЕЋАЊЕ НА ДР ДУШАНА ПЕТКОВИЋА

Прошло је скоро двије деценије како је легат Душана Петковића под кровом ове зграде. Можда управо толико касни презентација легата, можда нешто мање. И одмах признајем дио своје личне кривице што до тога није дошло. Али ова временска дистанца свакако чини да се збивања везана за легат и његово пребацивање из Аргентине у Нови сагледају са мало мање емоција. Али, да кажемо на почетку нешто о том времену и приликама у Библиотеци. То су осамдесете године које су биле најповољније за рад и раст наше установе. Стекло се неколико повољних услова. Добили смо нову зграду, кадровски смо ојачали тако да смо зацртаном пројекту Завичајне збирке могли сигурније приступити. Тада смо, захваљујући повољним финансијским приликама, удвостручили књижни фонд. То је такође вријеме кад смо откупили библиотеку Вељка Радојевића, значајан фонд који нас је обогатио насловима периодике 19. в. И нарочито насловима бокељистике.
У то вријеме појавио се апел Д. Петковића «Спасите моју библиотеку» којег је објавио Васко Костић у «Побједи» почетком 1985. године. Сматрао сам да смо ми из Библиотеке прозвани да одговоримо на тај апел. И без много оклијевања, одлука је донесена – да покушамо. Срећом, на почетку ништа нисмо знали о тешкоћама које нам предстоје, а скоро ништа о легатору.
Мој први одлазак у посјету Д. Петковићу био је више него обесхрабрујући. Чим сам прешао праг Специјалне болнице за психијатрију у Доброти, скоро да сам одустао од жеље да се одазовемо позиву. И колико год да је амбијент био више него мучан, одлучио сам да видим и упознам Д. Петковића.
Његова соба била је на крају дугог полумрачног ходника и личила је више на несређен магацин, него на болесничку собу. Али за такве врсте медицинских установа бољи услови – хуманији, нису се ни могли очекивати. Часна сестра ме је довела до његовог кревета, преставила ме и казала разлоге посјете. То су тренуци који се памте за цио живот. Благо се насмијешио, тражио је да му поновим своје презиме, ваљда га није добро чуо, понудио да сједнем на кревет до његовог, а осталим болесницима наредио да напусте собу. На моје велико чуђење, сви су га послушали и ми смо остали сами. Ово се касније редовно и на исти начин понављало. Кад су се болесници на моје честе посјете навикли, напуштали су собу и без упозорења. У почетку нисам могао знати како је успио да га без поговора послушају, али у томе је тајна због чега је амбијент Дома старих у Рисну замијенио за психијатријску болницу у Доброти. С њим у соби били су средњовјечни и јаки људи који су му помагали, њему непокретном, прикованом за кревет, за његове свакодневне потребе за оно што од особља у Дому старих није могао добити. Он је на лични захтјев постао пацијент душевне болнице у Доброти. О овом свакако праву причу зна г. Милош Милошевић. Што је све писало у његовом болесничком листу нисам читао, али знам да је то била Паркинсонова болест у свом задњем стадијуму, чега је он био у потпуности свјестан. «Г. Песторићу, говорио је касније кад је донио одлуку да нам поклони библиотеку, радите брзо, моја болест тако рапидно напредује да нећу дочекати да моје књиге пасају океан». Умало па да је био у праву. Од дана моје прве посјете њему, па до доласка библиотеке прошло је осам мјесеци, а он је живио још седам.
Међутим, колико год да ме је пожуривао да што брже радимо, а знао је да то не зависи од моје добре воље, већ од читавог сплета околности, ипак је највећи дио времена утрошио на мом испитивању. Исувише је био емотивно везан за своје књиге да би их олако дао неком у руке. Многе моје посјете биле су утрошене на пропитивању о мојој породици, мени лично, мом школовању и раду, установи у којој радим. Све тако до ситница.
Но, сам морам признати да сам и ја настојао да њега упознам, највише ради сигурности потхвата кога сам се латио. Јер, колико год је он страховао за своје књиге, толико сам ја страховао да од свега што је написано у апелу и понављано кроз његову причу, можда нема ничег реалног, или га има толико мало. Више пута, послије одласка у Доброту, понављао сам у себи – да ли ће се исплатити толики труд. При том ја нисам штедио само себе, јер ја сам мањи дио посла обавио. Ангажовао сам људе који су тако својски прионули на посао да су и мени уливали повјерење и давали крила да не посустанем. Д. Петковић ме је приликом нашег првог сусрета упутио на свог старатеља – правног заступника, г. М. Милошевића. Али он му је био много више од тога. У моменту кад га је тешка болест везала за постељу, кад га његови најрођенији нису примили, остао је само он једини који је, не само испуњавао своју законску обавезу према њему, већ много, много више од тога. Колико посјета, колико понуда, колико времена проведеног с њим, колико стрпљења и такта у опхођењу? То понекад ни најрођенији не могу, а г. Милошевић је то људски и хришћански, као онај милостиви Самарјанин из Јеванђеља, испуњавао до посљедњег момента управо до дана Петковићеве смрти. И у том задњем часу био је присутан. При том, неколико дана пред смрт, обезбиједио је да га свештеник исповједи и причести и тиме припреми за смрт. Сахрањен је по својој жељи у горбници свога стрица, протосинђела Јеротеја Петковића, популарног «попа Јова», између велике и мале цркве Манастира Савине. Примјер г. Милошевића је тако снажно дјеловао на мене и уливао ми наду, нарочито у моментима сумње да ли ћемо све довести до краја.
Петковић је своју библиотеку нудио г. Милошевићу, али је он великодушно одбио, сматрајући да је то задужбински акт и да треба да припадне, не појединцу, већ ужем завичају. Не може се заборавити ни онај моменат у рисанској болници кад је у наступу нервног растројства, у присуству суда, Д. Петковић умало оповргао своје обећање. То је био пресудан моменат, кад је све до тада урађено могло да падне у воду. Г. Милошевић са пуно такта успио је да га приволи да се добије судска пуномоћ за радње које су биле у току и за оне које предстоје.
Поред г. Милошевића који је свакако најзаслужнији што је легат Д. Петковића данас овдје, имао сам још два дивна сарадника – Света Сеферовића, тада предсједника УО СО Херцег-Нови и Д. Радуловића, службеника ондашњег Секретаријата за односе са иностранством. Причу о Петковићевом апелу нисам много ширио, колико из страха да од свега тога не буде ништа, толико да ми се не понове ријечи једног мог пријатеља: «Ма, јадан човјече, твој Петковић је у Доброти, знаш ли то?». Међутим, г. Сеферовић ме је од првог дана храбио. И заиста, имао сам подршку каква се само пожељети може. О трошковима нисам морао размишљати, а кад се радило о нашој жељи да Д. Петковићу олакшамо тешко стање и кад смо га једно вријеме пребацили у рисанску болницу и понудили бањско лијечење у Игалу, за све сам, захваљујући њему, добијао зелено свијетло. Ништа мање не дугујемо г. Радуловићу. Он је на себе преузео сарадњу са нашим дипломатским и царинским органима и све успјешно довео до краја.
На Аранђеловдан 1985. камион са приколицом с Ријеке довезао је библиотеку Д. Петковићау магацин ПКБ-а у Мељинама. Огромни кашуни пуни књига. И опет сумња. Ваљда ће у толиком мноштву бити и онај дио због кога се требало потрудити. И нисмо се преварили, но о томе ће директор Библиотеке г-ђа Невенка Митровић.
Одатле су књиге пребачене у нову, још недовршену зграду. То су биле прве књиге које су у њу унесене. Данашњи депо 2 био је до плафона испуњен пакетима књига. Радост наша била је велика.
А онда друга обавеза према г. Петковићу. Моје посјете биле су чешће него до тада. Желио је наиме, како није могао да види све своје књиге због болести која је све више узимала маха, (тражио је) да се њему најдраже и највредније донесу у Доброту. И на крају, као израз захвалности што му се остварила жеља, издвојио је двотомну енциклопедију
DICCIONARIOPLAZAJANES у којој је сарађивао и написао одреднице из политичке и културне прошлости балканских земаља и шире и поклонио ми је. Заиста драга успомена.
Најзад не могу завршити причу о легату Д. Петковића, а да не поменем пожртвовање које су показале колегинице М. Бронзић и нарочито К. Лазаревић. (Тада нас је било троје упослених). Мјесецима смо, поред редовне дјелатности, приступали физичком чишћењу књига, пакет до пакет. Ни рад под маскама, ради страха од заразе, ни неподношљив задах, ни сијасет непотребних ствари које су се нашле заједно са књигама, нису нас спречавали да посао доведемо до краја и легат припремимо за стручну обраду. И кад су се књиге тако очишћене и спремне за обраду нашле на полицама, довели смо фотографа да их сними, а фотографије однијели Д. Петковићу.

Веселин Песторић

 

Излагања изречена 19.10.2002.г. у Градској библиотеци и читаоници Херцег-Нови поводом приређивања Сјећање на др Душана Петковића, добротвора Библиотеке.

Препоручујемо