ПРОМОЦИЈА 36. БРОЈА БОКЕ

ТРАЈНА ВРИЈЕДНОСТ У КУЛТУРИ ХЕРЦЕГ НОВОГ И БОКЕ

Промоција 36. броја зборника Бока одржана је у херцегновској библиотеци 22. 03. 2017. године, а о новом броју говорили су проф. др Илија Лалошевић, мр Ђорђе Малавразић и Невенка Митровић, директор библиотеке.

Изводи из излагања

Невенка Митровић поздравила је присутне и захвалила бројним сарадницима: ауторима радова, рецензентима и члановима Редакције, који се годинама ангажују на овим важним и захтјевним пословима, али и свим претходним уредницима и члановима редакција од почетка излажења, на њиховом немјерљивом доприносу високом реномеу Зборника.
     У бокељској периодици, која обухвата више од 150 наслова: шематизама, календара, алманаха, годишњака, новина и часописа, Боки припада посебно мјесто и из разлога што је један од ријетких који и данас излазе. Први број објављен је 1969. године, до 1989. још 20 бројева, а након десетогодишњег прекида, 1999. херцегновска библиотека преузела је публиковање и успоставила континуитет излажења до данас.
     Квалитет, обим и посебно редовност излажења, за познаваоце стручне и научне периодике, прави је подвиг у култури и за веће средине него што је Херцег Нови. До сада је објављено више од 650 стручних и научних радова, прилога, расправа и приказа, на више од 8000 страница. Сви бројеви су дигитализовали и доступни на порталу Библиотеке свима који се са различитих аспеката баве истраживањем Боке Которске. Суштина концепције, да сабира научне и стручне радовe, прилоге и грађу из науке, културе и умјетности, односно: историје, поморства, градитељства, црквене историје, обичаја, библиографије, биографије знаменитих Бокеља... и да подстиче на мултидисциплинарна истраживања регије Боке Которске, није се мијењала. Унапређење се односи на техничку уједначеност припреме и класификовање радова према УДК, увођење кључних ријечи и штампе у пуном колору, а постављањем виших критеријума и увођењем процедуре тајног рецензирања стварају се предуслови за укључивање у референсне међународне базе серијских публикација. Бока се чува у бројним научним библиотекама, институтима и академијама, а од прошле године и у славистичкој збирци Конгресне библиотеке у Вашингтону, што јесте изванредна част.
     По оцјени стручњака, који у престижним серијским публикацијама, афирмативним приказима представљају садржај нових бројева, зборник Бока, не само да „необавијештенима пружа могућност да свестраније упознају Боку Которску“, већ даје „стручне и поуздане одговоре на многа питања која је богата прошлост овог краја оставила недореченима“. Осмишљена да „надомјести недостатак систематичног истраживања и проучавања бокељских тема“, након готово пет деценија „постала је најважнији ослонац и извор за сваку будућу историју Боке Которске, посебно Херцег Новог“. Више од 650 стручних и научних радова, прилога, расправа и приказа, смјештених у корицама до сада публикованих бројева представљају „малу научну библиотеку у којој се појављују најразнороднији и најразличитији текстови посвећени истраживању прошлости и савремености“ Боке Которске, без које нијесу могућа будућа истраживања ове, културно-историјски, вишеструко значајне регије. Вјерујемо да са сигурношћу можемо устврдити да зборник Бока јесте трајна вриједност у култури Боке Которске и Херцег Новог.
     Поводом упокојења мр Илије Пушића, првог уредника зборника Бока, 36. број садржи надахнута и топла сјећања, у форми ин мемориам-а, из пера његових дугогодишњих колега, археолога и породичних пријатеља, др Чедомира Марковића и мр Јовице Мартиновића. Дужност нам је да са пијететом подсјетимо на врсног познаваоца културне прошлости Херцег Новог и Боке Которске. „Упорност, знање, истраживачки дух, искрен однос, потпуна преданост археологији и широк дијапазон интересовања у изучавању наслијеђених културних вриједности Боке Которске, од периода праисторије и антике до средњег вијека“, по мишљењу др Чедомира Марковића, одреднице су његовог професионалног рада. За вријеме проведено на челу Завичајног музеја дао је значајан допринос богаћењу археолошке збирке експонатима, који су најчешће потицали са бројних истраживања којим је руководио, или у којим је учествовао. На његову иницијативу, у оквиру Завичајног музеја основана је Галерија „Јосип Бепо Бенковић“.
     У првом броју Боке објавио је рад „Археолошки локалитети и стање археолошке науке у Боки Которској“, а касније на темељу бројних истраживања настао је значајан број саопштења и стручних расправа, које су објављене у разним стручним и научним публикацијама. У издању Црногорске академије наука и умјетности објављене су му двије монографске публикације: Пећина Врањај, праисторијско станиште изнад Херцег Новог (1999) и Прероманичка умјетност на тлу Црне Горе (2006).
     Као активан члан Друштва археолога Црне Горе и Одбора за археологију Црногорске академије наука и умјетности учествовао је, са запаженим рефератима и прилозима, на бројним савјетовањима, симпозијумима и конгресима археолога Југославије, а са др Чедомиром Марковићем и мр Јовицом Мартиновићем успјешно је организовао VII конгрес Друштва археолога Југославије у Херцег Новом 1966. године. Са истим сарадницима учествовао је на двомјесечном археолошком истраживању поља Царине у Рисну. Овај важан археолошки локалитет заштитићен је од девaстације, захваљујући управо резултатима овог истраживања. Ријечју, његово дјело јесте драгоцјен допринос археолошкој науци у Црној Гори.

Представљање 36. броја повјерено је дугогодишњим сарадницима, пријатељима Библиотеке и зборника Бока, проф. др Илији Лалошевићу и мр Ђорђу Малавразићу.

Проф. др Илија Лалошевић, редовни професор на Архитектонском факултету Универзитета Црне Горе, предавач по позиву на: Универзитету Пенсилваније (Филаделфија), Беркли универзитету (Сан Франциско), Getty Конзерваторском институту (Лос Анђелес), Универзитету Сапиенца (Рим) и миланској Политехници (Одјељење Мантова). Аутор је бројних стручних и научних радова, публикованих у серијским публикацијама и три монографске публикације: Которска тврђава, заштита и ревитализација; Костањица, природно и културно насљеђе; Фортификацијска архитектура Боке Которске венецијанског периода (15-17. в.) и дугогодишњи је члан Редакције зборника Бока.
Проф. др Илија Лалошевић представио је девет чланака 36. броја Зборника.

- Зорица Чубровић је обрадила веома интересантан уговор Ивана Воларића о изради иконостаса у цркви Светог Саве у Морињу на основу докумената Историјског архива, и то не само писаног документа уговора, састављеног пред царско-краљевским нотаром др Јованом Стефановићем, него и јако интересантног плана иконостаса, за који можемо да кажемо да је готово ријеткост уопште, а поготово у нашим архивима.
Дакле, ради се о једном изузетно репрезентативном иконостасу и о документима са мноштвом нових података о сликару Воларићу, који је рођен на острву Крку, али је дуго живио и радио у Боки Которској. Радио је портрете и иконе, а осим сликарских извео је и све столарске и дрворезбарске радове на поменутом иконостасу, који је на срећу готово у потпуности сачуван.
На основу овога што је колегиница Чубровић дала може се још даље истраживати, а то у суштини јесте циљ научног рада, да даје могућност даљег продубљивања теме. У том смислу је јако значајно да је у овом раду, као и у другим радовима заступљеним у Зборнику, приљежно и одговорно примијењен научни апарат са цитирањем и прецизним фуснотама, што омогућава будућим истраживачима да иду даље и да се могу вратити на те документе.

- Рад Марине Одак Михаиловић Представа Светог Трифуна на новцу средњовијековне комуне Котора у саставу државе Немањића је квалитетан рад. Колегиница Михаиловић, попут дон Ива Стјепчевића, износи на десетине фуснота, чак 55, од којих су неке и јако опширне и дају велику могућност будућим истраживачима. Рад је на неких 5-6 страница, али то не умањује његов значај.

- Чланак Љиљане Стошић Загонетан лик на икони Крунисање Богородице из манастира Бања код Рисна доноси један интересантан детаљ, једно својеврсно фокусирање пажње ауторке на један, за неког истраживача, безначајан детаљ, у углу на једној композицији иконе школе Димитријевић-Рафаиловић из манастира Бања. Ауторка прије преласка на проучавања те иконе и тог лика, даје и један преглед активности бококоторске сликарске школе Димитријевић-Рафаиловић, почев од Димитрија Даскала па до његовог сина Рафаила Димитријевића и на крају до унука који је очигледно и био аутор ове иконе, Петра Рафаиловића.

- Чланак доктора Горана Комара говори о црквама Пресвете Богородице и Светог архиђакона Стефана у старом граду Новом. Херцег Нови је имао те двије цркве и то се из историјских извора зна. Поставља се питање њиховог положаја, вјероватно да је црква Светог Стефана била на мјесту данашњег Светог Јеронима, односно на тргу између Светог Јеронима и звоника. С друге стране, имамо и цркву Пресвете Богородице која је сигурно постојала, дакле отворена питања на која нас доктор Горан Комар подсјећа.

- Рад колегинице Оливере Доклестић и колега грађевинских инжињера Жељезнички мостови у херцегновској општини је веома интересантан. Дао је, не само историјат и локацијско одређење, већ и конструктивне елементе сачуваних жељезничких мостова, од којих један и није жељезнички, али је уврштен са пуним оправдањем, и оцјену стања тих конструкција.

- Колега Милијан Димитријевић је пажљиво посматрајући остатке неких камених блокова успио да их идентификује као дјелове античких фортификација и да самим тим то документује и скрене пажњу на ту категорију баштине.

- Чланак Јова Мандића Развој и електрификација Херцег Новог и околице садржи обиље корисних података и велика је срећа кад се неко од професионалаца присјети својих знања и стави их на папир. То је заиста грађа која ће једног дана неком истраживачу итекако добро доћи.

- Слично је и са прилогом који доносе Душан Медин и Ванеса Будимић Вуковић о запису стабала насађених у Петровцу Ника Лукина Перазића, који је оставио једно изузетно богато писано насљеђе, хронику и рукописе о бројним темама.

- Приказ Милана Милановића Једно старо завјештање код манастира Савина, крушевичка завјетна вечера, говори о једном старом обичају, који се обновио након неке дуже паузе и то је поново у духу интегритета културне баштине.

„Овај број Боке дао је читав један дијапазон тема, почев од те несумњиве, тврде културне баштине у систему градитељског насљеђа, преко историје умјетности, хортикултуре, па све до нематеријалне културне баштине“ рекао је професор Лалошевић на крају излагања.

Мр Ђорђе Малавразић, новинар, есејиста и теоретичар медија, дугогодишњи главни и одговорни уредник Радио Београда 2, програма културе и умјетности, аутор разговора са истакнутим домаћим и свјетским естетичарима филозофима. Један је од оснивача Фестивала документарне радиофоније (ФЕДОР), иницијатор Радионице звука и приређивач књиге „Горњи бездан звука – Неда Деполо“ и двојезичног каталога о културном радију „Елитизам за све“.

Мр Ђорђе Малавразић излагање је започео констатацијом „Бока је, од почетне 1969. године до данас, постала суштинска публикација овог краја. У њој се наша невјеста Јадрана огледа, не само као специфична географска, него и као особена културна одређеност, као нови квалитет који је добијен спајањем и специфичном мјешавином различитих културних утицаја“.
Говорећи о квалитету часописа истакао је „Критеријуми се не смањују а текстови не хоноришу“, јер „аутори имају и другу врсту сатисфакције због које се одлучују на сарадњу и чак је веома желе, а то су сатисфакције нематеријалног, моралног карактера“. „Вјероватно је и ствар престижа сврстати себе међу сараднике Боке и одржати се у том рангу“.

- Рад историчара Васиља Јововића је једна веома документована анализа начина на који је периодика у Боки Которској и на тлу тадашње Црне Горе пратила, описивала накнадно и процењивала период владавине Немањића у Боки Которској. Почетна година ове анализе је 1835. када се појавила и прва периодична публикација, литерарни алманах Грлица, покренут у Цетињу. Јововић у својој анализи показује да је периодика у Боки претежно изражавала српску културну и политичку свест.

- Тема рада Драгана Рогановића и Весне Јововић је Валоризација зеленог фонда на подручју Котобиља у Херцег Новом. Аутори су веома студиозно и акрибично проучавали дрвеће и зимзелену вегетацију која ту расте, затим укупан број дрвећа, врсте гљива и инсеката који би могли да буду претња том дрвећу.

- Рад Малтешки витезови у борбама за ослобођење Херцег Новог 1687. аутор је написао на основу података садржаних у делу Бартоломеа дал Поца, који је и сам био припадник витезова Светог Јована. Дакле, у овом тексту заступљен је малтешки угао гледања на ту велику битку у којој је учествовао релативно мали број Малтежана као припадника Свете лиге – коалиције хришћанских народа. Свега стотину, али како Дал Поцо истиче веома храбрих и вештих ратника, оних који не одступају.

- Зоран Ракић, историчар уметности, у своме раду Бококоторски зограф Димитрије Даскал Ракић сматра да је повољан економски и укупан друштвени развој после не само пораза него и одласка Турака, допринео новом процвату уметности у Боки Которској. Овај рад, који је изузетног квалитета, богато је подржан фотографијама дела Димитрија Даскала, које је начинио Александар Рафајловић.

- Владо Бијелић нам скреће пажњу на дело Ернеста Стипанића, једног изузетног математичара који је родом из Боке Которске а бавио се, све до смрти 1990. године, филиозофијом и методологијом природних наука, а одатле и делом Руђера Бошковића. И гледано Стипанићевим очима Бошковић нам се открива као значајна интернационална фигура мислилачка 18. века.

- Текст Милице Крижанац и Амера Сулејманагића Иконијски, мамелучки и османлијски новац из катедрале Светог Трипуна у Котору говори о том новцу који је пронађен приликом санације након разорног земљотреса 1979. године. Просто је задивљујуће колико су много закључака о трговачким путевима и економским токовима минулих историјских времена извели реконструкцијом ови проучаваоци новца.

- Љубо Мачић је у Историјском архиву у Котору истраживао пореске списе начињене за време шестогодишње владавине Француза у Боки Которској почетком 19. века. Резултате тог истраживања Мачић нам предочава нешто у својим коментарима, а чак и више у дешифровању рукописа и читком штампању имена тадашњих кућевласника и износа пореза који су они плаћали.

- О породичним вредностима говори текст Чабе Мађара Прилог за биографију Адорјана Мађара. То је текст биографског карактера, који је Чаба посветио своме оцу који се замерио италијанским окупационим властима, јер је дуго игнорисао њихов захтев да скине ћирилични натпис имена хотела изнад улаза - Хотел Плажа Зеленика. Ово узбудљиво штиво представљам овде као роман једног живота и штавише један више него занимљив породични роман.

Говорећи о приказу Ане М. Зечевић о зборнику радова о паштровској и будванској музичкој традицији, он је напоменуо „да су ова остварења представљена и у Београду на прошлогодишњим данима Паштровића, и то уз лепа музичка извођења.

Представљање зборника Бока 36 мр Ђорђе Малавразић завршио је ријечима: „Досадашњи и садашњи високи ниво зборника Бока не би био могућ без потпуне преданости, пожртвовања и надасве љубави људи из Градске библиотеке и читаонице Херцег Нови према свом граду и према научној књизи. Езра Паунд је говорио да само оно што се ради с љубављу остаје, све остало је шљака“.

БОКА 36

Препоручујемо