КУЛТУРА КАО ТУРИСТИЧКИ БРЕНД

 У Херцег Новом је 8. и 9. маја 2026. одржана Међународна конференција Херцег Нови – узбудљиви град, посвећена туристичким перспективама и новом брендирању града. Потврђујући свој углед модерног градског центра за књигу, издаваштво и културне сусрете, скуп је организовала Јавна установа Градска библиотека и читаоница Херцег Нови, у сарадњи са београдском издавачком кућом Clio. Циљ организатора био је да истакнути културолози и експерти за маркетинг потраже, на предавањима и отвореним дискусијама у хотелу Palmon Bay, одговоре на питање да ли Херцег Нови има конзистентну стратегију туристичког развоја, како би требало мијењати имиџ и перцепцију града и на који начин повезивати његово културно насљеђе са савременим стваралаштвом и активизмом.

Ова трагања, наравно, нису без претходних испитивања и ослонаца. Годишњак „Бока“, који издаје Библиотека, већ има један број у цјелини посвећен туризму, а посљедњих година уприличени су у граду и скупови, иза којих стоје друге установе, о заснивању туризма на валоризацији културне баштине, о одрживом здравственом туризму, феномену дигиталних номада, итд. Резултати тих претходних савјетовања пружали су добар темељ за нове расправе о идентитету града и начинима да се он учини перцептивно што пожељнијим. Основна грађа за конференцију били су сљедећи наслови Издавачке куће Clio: Дестинација као бренд и Узбудљиви градови. Уз ове наслове, учесници конференције били су у прилици да се упознају и са другим издањима ИК Clio из сродних области: Економика културне политике, Економика културе и Игралиште (г)радилиште. По више примјерака сваког од ових значајних наслова откупила је херцегновска библиотека, дијелом за потребе свога фонда, а дијелом као поклон учесницима конференције.

                                 Отварање конференције и поздравна ријеч                        

           На отварању Међународне конференције Херцег Нови – узбудљиви град говорили су предсједник Општине Херцег Нови Стеван Катић, директорица Библиотеке и читаонице Херцег Нови Јасна Маслан и директор и главни уредник ИК Clio Зоран Хамовић.

         Поздрављајући учеснике, Катић је рекао да Херцег Нови гради своју посебност вјековима и истрајно је темељи на вриједностима отворености, мултикултуралности, слободе и сарадње. Културу Катић сагледава као везивно ткиво града, које јача заједницу и помаже јој да свој идентитет комуницира са свијетом. Бројни програми и фестивали, разговори у дворишту Куће нобеловца Ива Андрића, филмови под звијездама, карневал уз море и мимозу, свакодневни сусрети са умјетницима на улици – све то чини Херцег Нови друкчијим и ствара атмосферу блискости и гостољубивости.

           Јасна Маслан је истакла важност библиотеке и издаваштва, културних установа које у савезништву са дигиталним технологијама стварају нови простор за добар контакт са читаоцима, посебно младим. То су мјеста сусрета гдје се не говори гласније него сабраније, а и ова конференција показује, истакла је, да култура и књига имају снагу да и данас, у савременим условима, окупљају људе разних професија и преференција око истих вриједности: слободе и неспутане размјене мишљења. И учесници овог скупа, навела је, препоручили су се за ту улогу не само својим знањем и академским звањима него и способношћу да подстакну дијалог и судјелују у њему.

            Зоран Хамовић се захвалио новској бибиотеци на дугогодишњој успјешној сарадњи, из које је проистекла и ова конференција. Нагласио је да култура мора унапређивати квалитет живота локалне заједнице и шитити идентитет града, обликован деценијама. „Дошли смо до тога” – рекао је – „да морамо одговорити на оно што је сада пошаст у свим приморским градовима – масовни туризам, који у великој мери поништава културне доприносе грађана тих места.” Хамовићева водећа идеја била је да госте града, који га воле, а имају довољно знања и добре воље, треба придобити за учешће у појединим акцијама и креативним пројектима, намјесто да буду само пасивни посматрачи.

     Уводно предавање

            Уводно предавање, уз визуелне демонстрације, одржао је Роџер Прајд (Roger Pride) из Кардифа, свјетски признати стручњак за област маркетинга и један од аутора књиге Дестинација као бренд. Већ на почетку он је ефектно, у срезаним и лако схватљивим исказима, дефинисао основне појмове расправе: „Ваша репутација је оно што људи причају о Херцег Новом онда кад нисте ту. Брендирање мјеста је ваша свјесна активност која иде за тим да антиципирате перцепцију, односно да утичете на то како ће вас људи доживљавати”. Прајдов главни став, заправо, био је да сваки град и свака држава морају да утврде свој аутентични идентитет, из којег ће извести препознатљиви бренд.

            Велшки експерт изразио је јасно мишљење да култура и историја највише чине јединствену вриједност неког мјеста, али је одмах затим критички примијетио да многи градови о томе не воде рачуна, јер руше обиљежја свог насљеђа како би изградили спортске стадионе, шопинг центре и бројне типске небодере, чиме одбијају све туристе трагаче за правим и аутентичним доживљајем. Очување изворних квалитета неког града зато је значајан елемент за његово што боље рангирање у конкурентском надметању туристичких дестинација. На тој основи, сматра Прајд, потребно је изградити упечатљив бренд – на примјер, мјеста које тежи отворености и различитостима, културној полихромији, прихватању људи свих вјерских и расних припадности, нових идеја и животних стилова. На крају, креативност у стварању доброг имиџа туристичке дестинације исказује се и слоганима као „Волим Њујорк” или „Глазгов за миљу испред”.

           Ипак, Прајд посебно инсистира на дјелотворности усмених свједочења туриста, налазећи да је тим свједочењима, кроз препричавање личних утисака, дигитална револуција дала још већи значај. По њему, свака особа која исприча нешто позитивно о неком посјећеном граду, хвалећи љепоту природе или културно богатство или љубазност мјештана, постаје амбасадор тог града. Наравно, такво ентузијастично вредновање има много већи значај када је приповједач нека славна личност, звијезда медија, него када је то „обичан” човјек.

Прајд је указао и на околност да репутација појединих дестинација може бити знатно умањена уколико се за земљу у којој се оне налазе зна да не поштује људска права или права животиња – рецимо, у случају истребљивања ријетких врста. Тим размишљањима могли бисмо додати да међународна атмосфера пуна тензија, ратних пријетњи и удара, те наговјештаја опште несигурности, каква је данас, реално сужава избор могућих дестинација и отежава одлуку многих да уопште крену на путовање. Такође, промјена курса неке земље и њене спољне политике може изискивати ново брендирање градова у њој. Када је та промјена радикална, тако да пријатељ постаје непријатељ, а непријатељ пријатељ, реално је очекивати да на плажама и улицама буде много мање оних првих него што их је раније било. Мијењање бренда је у извјесним случајевима нужна посљедица промјене државне политике.

У цјелини Роџер Прајд је на конференцији у Херцег Новом био занимљив и едукативан предавач, мада ни издалека није покренуо све умне снаге публике. У духу филозофије која је карактеристична за Острво, он се исказао као прагматични мислилац који се, рецимо, критички односи према појму „културни туризам”, јер му он изгледа превише елитистички. Његовим излагањем постављен је оквир од емпиријски провјерљивих правила и корисних упута за маркентиншке специјалисте и практичаре туризма.

         Дух мјеста или дестинација као бренд

            У првој панел дискусији Дух мјеста или дестинација као бренд уводничар је била Милена Драгићевић Шешић, професорка емерита на Универзитету уметности у Београду. Мада је њено прворазредно поље огледања теорија умјетности, на конференцији у Херцег Новом била је у прилици да више искористи своја практичнија умијећа, која је исказивала као дугогодишњи експерт за културну политику и менаџмент умјетности, ангажован за Унеско. Између осталог, била је укључена у израду и остваривање преко 50 пројеката из области културне политике у разним земљама свијета, па и региона, конкретно у Црној Гори, Србији, Хрватској, Бугарској и Румунији. Кад је ријеч о Црној Гори, помињала је више пута у свом излагању на херцегновској конференцији искуство које је имала са брендирањем Доње Ластве; добро постављени концепти, као и у неким другим случајевима, сударили су се са реалношћу коју чине интереси гарнитуре на власти.

            Насупрот моделу масовног, потрошачког туризма, Милена Драгићевић Шешић истиче, као аутентичнију, парадигму културног туризма, која се не исцрпљује на задовољавању жеља за одмором, забавом и обиљем куповина. Та парадигма је и савременија, јер је данас правом туристи својствено да открива нешто друкчије од оног што је очекивао, да види чуда природе, упозна ризнице манастира, библиотека, музеја и обиђе чувена мјеста на којима се дешавала историја. Он је, дакле, личност сложенијих интересовања, коју привлаче иновативно осмишљени програми путовања, прожети културом.

            На скупу у Херцег Новом, Милена Драгићевић Шешић је изнијела и проницљива запажања о идентитету појединих српских градова. Искру инвенције и креативног хумора нашла је у Ивањици, у људима који су из само једне реплике у Госпођи министарки („Виђен си за Ивањицу”) искресали цијело ново позоришно догађање, фестивал Нушићијада, и себи створили имиџ становника забити која то више није једноставно зато што се она на свој рачун нашалила. На своје основно истраживачко питање: Да ли је могућа синергија између културног насљеђа и културних индустрија?, Милена Драгићевић Шешић је одговорила потврдно и кад је ријеч о Новом Саду. Детаљ који је овдје издвојила као репрезентативан за цјелину јесте сценографска интервенција којом је здање Бановине претворено у право мјесто за представљање Новог Сада као Европске престонице културе 2022. године.

           За велики број градова у Србији професорка је, међутим, на исто питање дала негативан одговор и назвала их „градовима неизграђеног идентитета” (Краљево, Параћин…). Њихову неосмишљеност приписала је у највећој мјери лошим микрополитикама које воде локалне заједнице, најчешће општине. Београд у цјелини заслужио је епитет „града бројних прекинутих идентитета”, међу које се неријетко уплићу и лажне приче, као што је она о винчанском писму, које је, наводно, прво и најстарије српско писмо. Међутим, Нови Београд, често узиман за примјер соцреалистичке униформности, брутализма и краха Ле Корбизјеове утопије, стекао је временом имиџ самоникле оригиналности захваљујући све већем задовољству својих становника и филмовима које су, у том амбијенту, снимили млади Стефан Арсенијевић и Срђан Голубовић. Успјело ребрендирање донијеле су двијема некадашњим индустријским зонама умјетничке иницијативе – Панчеву Бијенале савремене уметности, а крају око Старе Шећеране позориште КПГТ Љубише Ристића.

            Јединствени идентитет Ковачице, мјеста у близини Панчева, претежно насељеног Словацима, настао је, према Милени Драгићевић Шешић, захваљујући чувеном наивном сликарству тамошњих сељака, који су сликали мотиве из сеоског живота. Ковачићка наива уписана је, иначе, крајем 2024. године, на Унескову листу нематеријалног културног насљеђа човјечанства. Тиме је овај мали град и дефинитивно постао дестинација за туристе културних намјера и циљева.

            Ниш се данас, сматра Милена Драгићевић Шешић, културно препознаје изнад свега по књижевном фестивалу На пола пута и позоришном фестивалу Без превода. Оба та догађаја конципирана су у духу максималне регионалне отворености и сарадње, што је дефинисано већ и називима ових манифестација. А јединствени примјер толеранције и хуманистичког универзализма налази се на Градском гробљу у Чачку, гдје је 1934. године подигнут Споменик четири вере, посвећен свим погинулим, и ту сахрањеним војницима у Балканским ратовима и у Првом свјетском рату. „Сваки је погинуо за отаџбину своју”, писало је некад на Швапском гробљу. На зидном екрану професорка је показала ову ванредну пирамиду од плавог камена, на чије су четири стране уклесана четири вјерска симбола: православни крст, католички крст, исламски полумјесец и јеврејска шестокрака звијезда. Ова костурница проглашена је за споменик културе.

         Наглашавајући вриједности креативног, културног туризма, Милена Драгићевић Шешић говорила је на скупу у Херцег Новом живо, ауторитативно и упечатљиво. Пуном успјеху њене бесједе допринијела је остварена интерактивност, јер се публика својом заинтересованошћу, питањима и коментарима наметнула као истински саговорник. Забиљежимо још да је професорка Драгићевић Шешић и раније умјесно показивала резерве према синтагми „културна индустрија”, прихваћеној од Унеска за означавање дјелатности које су истовремено и комерцијалне и креативне, као туризам и спорт. Њена резервисаност се односи на чињеницу да култура не може бити индустријски обезличена и лишена духа. Ову аргументацију могли бисмо само појачати подсјећањем да су термин „културна индустрија” знатно раније сковали и лансирали Адорно и Хоркхајмер у својој критици масовне културе, доказујући да филм и радио дају само стандардизоване творевине, које као да излазе са фабричке производне траке. Преозначавањем се деструктивно заклања критички садржај тог оригиналног појма филозофске франкфуртске школе.

     Нове приче за старо доба

             У другој панел дискусији Нове приче за старо доба уводничар др Маја Вукадиновић (Београд) изнијела је основни концепт разматрања теме, а затим и водила разговор са проф. др Илијом Лалошевићем (Котор) и мр Ђорђем Малавразићем (Херцег Нови – Београд).

       Одговарајући на њена питања, која су заправо била сложене проблематизације, Илија Лалошевић, професор архитектуре на Универзитету Црне Горе, бранио је идеал максималног могућег задржавања језгра аутентичности приликом обнове и ревитализације репрезентативних херцегновских грађевина из минулих вјекова. Тај захтјев или, боље речено, императив, није био поштован, према Лалошевићевој анализи, кад је рестаурисана тврђава Мамула на острву Ластавица, на улазу у Бококоторски залив. У тој тврђави налазила се и у Првом и у Другом свјетском рату тамница са дебелим шипкама и уским, мемљивим ћелијама, заправо удубинама, у којима је окупатор држао затвореним родољубе и побуњене становнике Залива, међу којима би понеки били одвођени у суд у Котор и затим стријељани. То мјесто, познато по окрутном поступању према утамниченима, преображено је сада у луксузни ризорт, са свим елементима туристичког центра за разоноду и опуштање. Лалошевић је на херцегновском скупу критиковао овај велики архитектонски захват прије свега са етичког становишта, којим се оспорава сама нова намјена објекта, неприкладна контексту бившег мучилишта и осјећању пијетета према жртвама.

            У случају реконструкције и рестаурације некадашњег млетачког лазарета у Мељинама из 1732. године, који је сада преобликован у ексклузивни Хотел и Марину Лазуре, критике професора Лалошевића биле су више стручне природе. (Занимљиво је, додајмо, да је песникиња Злата Коцић, у збирци Лазареве лестве, сасвим невезано за овај контекст, контрапостирала мотиве лазарета, као мјеста патњи, и лазура, као простора апсолутне, небесне слободе.) Он је детаљном анализом показао да су радови на адаптацији тог објекта у луксузни хотелски комплекс ранга пет звјездица увелико нарушили његову аутентичност, а тиме и својства културног добра. Скоро су уништени или уклоњени сви елементи изворне градње дрвене међуспратне и кровне конструкције, израђене претежно од квалитетне боровине – ариша, затим кров од старог црепа – каналице и плочник од ђуричког камена. Све је то, приликом пренамјене објекта, замијењено новим материјалима. Тако је, према ријечима Лалошевића, аутентично и интегрално сачувано културно добро, које је земљотрес из 1979. углавном поштедио, претворено у својеврсну љуштуру, готово кулису.

            Као позитиван примјер очувања градитељског насљеђа Херцег Новог, професор Лалошевић је у свом излагању издвојио обнову тврђаве Шпањола, која је у току. Процес ревитализације тог објекта одвија се, према Лалошевићу, одговорно, у складу са строгим конзерваторским принципима, и уз подршку одговарајућег министарства Владе Црне Горе и међународних партнера укључених у Интеррег пројекат. Ради се пажљиво, без нарушавања аутентичности и историјског идентитета тврђаве, што продужава рок финализације подухвата. Крај радова помјера се, међутим, и због природе локалитета који је недовољно истражен, па се на њему током активности константно појављују нови налази. Шпањола ће послије обнове бити доступна туристима, али и, сасвим адекватно њеном историјском значају, младима и њиховим програмима из културе и умјетности.

            Професор Илија Лалошевић имао је на херцегновском скупу и додатно важну улогу – пружао је стручна објашњења учесницима конференције приликом организованих посјета комплексу Лазуре и тврђавама Шпањола, Канли кула и Форте маре. Они су се при томе својим очима увјерили у тачност његових анализа и налаза.

             У даљем току панел дискусије Нове приче за старо доба, Ђорђу Малавразићу, некадашњем главном и одговорном уреднику Радио Београда 2, програма културе и умјетности, чија је девиза била „Елитизам за све”, постављено је питање како он, као човјек који живи између Херцег Новог и Београда, сагледава невоље са масовним туризмом. Одговорио је:

            „Најпре бих рекао да смо често склони да појму ’масовни туризам’ дамо генерално негативан предзнак – у уводним тезама за овај скуп чак се на једном месту каже ’разорни масовни туризам’ – али то је поглед са данашњих видика. Историјски гледано, реч је феномену који је, за само неколико деценија, преобразио Херцег Нови у позитивном смислу речи и потпуно му променио судбину. То је постигнуто тако што се учинило могућим да у ванредним природним лепотама и непроцењивом херцегновском културном благу ужива и велики број посетилаца из других крајева земље и иностранства – наравно, уз зараду.

            „Како би се схватила величина овог преокрета, потребно је имати у виду да је ово дуго, све до Другог светског рата, био крај са великом економском емиграцијом, углавном према Америци, и са мало привредних могућности, јер је обичан човек могао да бира само између навигања, рибарства и оскудне земљорадње. Кад је реч о Боки, људи нормално прво помисле на сјај сунца, палата и дворова, али ту је већи део становништва, посебно у залеђу, дуго живео у оскудици. У ванредним, ратним околностима, 1917, према хроникама попа Лучића (Пројекат Растко) деца су чак из Суторине и околних села пребацивана возом преко непријатељских граница у Војводину, да не би помрла од глади. Чувени хотел ’Бока’, када је саграђен, 1913. године, као и ранији ’Плажа’ у Зеленици, донео је много Херцег Новом, али он је био пример ексклузивног, отменог туризма, недоступног већем броју људи.

            „Масовни туризам је овде кренуо шездесетих година прошлог века и брзо достигао свој први врхунац што се тиче туриста из западних земаља, јер су агенције Некерман и Мете редовно, у недељним и двонедељним сменама, пуниле хотеле немачким и данским гостима, додуше не баш елитним – углавном су били из средњег друштвеног слоја. Од половине седамдесетих развио се и здравствени туризам редовним доласцима Норвежана у Институт Игало, а мештани су се, после немаштине педесетих у целој земљи, лако одлучивали да издају смештај, углавном за домаће туристе. Све је то подигло град и донело му крупне трансформације, јер су због убрзане градње, не увек планске ни туристички сврсисходне, постепено нестајале, из силуете места, некад веома видљиве границе између Мељина и Херцег Новог, између Херцег Новог и Топле и између Топле и Игала.

            „Данас је та парадигма делом исцрпљена. Амбиције и Новљана и туриста помериле су се ка елитном туризму, али то, нажалост, не иде лако. Из много разлога, сада је овде на делу један мешовити систем. Никли су лепи приватни хотели, прилазе нам помало и луксузни мини крузери, али овдашња стварност нису само хотелски комплекси Портонови и Луштица Беј. Стварност су и људи који још сачекују дуголинијске аутобусе да би путницима нудили собе, и угоститељи и изнајмитељи апартмана који се неретко жале да нема довољно туриста у кафићима и на улицама и плажама. Нереално је мислити да овде има видљивијих знакова пренапрезања капацитета какви су, рецимо, навели Венецију да ограничи прилив посетилаца или Дубровник да ограничи број оних гигантских крузера на два дневно. Сан о ’квалитетним’ (високоплатежним) туристима тек је започет, и не би се требало олако одрицати, у прорачунима и емоцијама, оних досадашњих.”

Из разговора модератора са Ђорђем Малавразићем издвајамо још два питања и одговора:

Шта је по вашем мишљењу најважније за идентитет Херцег Новог, а што је важно у савременом контексту града?

„За идентитет Херцег Новог вероватно је најзначајнија његова стална отвореност према другим морима и световима, али је важна, истовремено, и његова моћ апсорпције, којом он све вредно што дође прихвата и прилагођава својим особеностима.

„Карактеристично је за Новљане – наравно, ту сам и ја – да сматрају делом себе не само оно што имају као вредност и тековину него и оно што су изгубили, а што им је сада присутно у меланхоличном сећању. Да поменемо неколико таквих ствари – и данас се у разговорима на пијаци жали за некадашњом пешкаријом са великим каменим банцима, на којима се чистила риба. Већ поменути хотел ’Бока’ прераста у мит о месту недостижне елеганције и комфора. У приповедање и легенду прешла је и чувена Умјетничка школа, са којом су повезана имена Петра Лубарде, Мила Милуновића, Дада Ђурића, Воја Станића, Живка Николића… Жали се и због проређивања Савинске дубраве, магичне шуме од храстова и кестена, чије су делове освојили имућни људи и на њима подигли велике куће, високе камене ограде и базене. Изгубљена је и тврђава Цитадела, чије су зидине пале унутраг у море, али има наде и планова да би се она могла спасити. Међу ватерполистима је Нови имао неколико светских величина, које су освојиле све о чему се некад само сањало, али је у легенду отишао Божидар Станишић Цикота. Он, једини.“

 Какву причу о себи би Херцег Нови требало да производи имајући у виду културну баштину?

„Део садашње приче о себи Херцег Нови ствара називима својих улица и тргова и спомен обележјима. Судећи само по том критеријуму, Херцег Нови је доминантно град партизанске традиције. Споменик погинулима у Првом светском рату, у другој порти манастира Савине, мало мења тај утисак. Ослободилачке традиције, наравно, треба поштовати, само је питање да ли су четири године важније за историју града од шест и по векова. Савремена прича коју Херцег Нови гради о себи има потенцијал да буде универзална, а њу приповедају велике сакралне знаменитости, стамене тврђаве, Кућа Ива Андрића, од књижевника из прошлости пре свих Његош и Јелена Балшић и, не треба сумњати, многи данашњи ствараоци.”

Гости у акцији

       Другог дана Међународне конференције Херцег Нови – узбудљиви град одржана је трећа панел дискусија Гости у акцији. Панелисти су били Мато Уљаревић (Подгорица) и Бошко Радојковић (Београд), а разговор је усмеравао проф. др Вук Вуковић (Херцег Нови).

Интердисциплинарни уметник Мато Уљаревић говорио је као менаџер пројекта, руководилац екипе која је изузетно успјешно припремила и финализовала кандидатуру Никшића за Европску престоницу културе 2030. године. Остварени успјех је тим већи што је противкандидат био град Лавов (Украјина), чије се историјско језгро, пуно вриједних културних споменика, налази на Унесковој листи свјетске културне баштине. Подсјетимо се, програм Европска престоница културе покренут је 1985. године на иницијативу грчке министарке културе Мелине Меркури, а први добитник била је Атина. Процедура је таква да се европски градови пријављују на конкурс, а после дуго и свестрано разматране кандидатуре, сваки град који освоји престижну титулу Европска престоница културе представља свој културни живот и домете градске културе током цијеле једне године. Тако се Европи представио 2022. Нови Сад, који је до назива дошао у конкуренцији са – Херцег Новим.

Уљаревић је на херцегновском скупу казао да је град Никшић, као одговор на растућу глобалну подјелу и тензије, засновао своју кандидатуру на теми „Отворени град” и на концепту „Чојства”. Публици је било посебно занимљиво да чује како је комисија за избор Европске престонице културе пажљиво саслушала изреку Марка Миљанова: „Јунаштво је када себе браним од другога, чојство је када другога браним од себе”, и процијенила да је ријеч о универзалној хуманистичкој поруци која је увијек актуелна, али која управо данас одзвања нарочитом тежином, као снажна морална опомена човјечанству. Интересантно је и то да је ријеч „чојство” представљена – заправо поклоњена – европском жирију у оригиналу, без превода.

Према Уљаревићевом излагању, кључни дио пројекта за манифестацију Европска престоница куилтуре 2030. јесте Дом (дигиталне) револуције у Никшићу, монументално здање архитекте Марка Мушича. Ова грађевина, дуго недовршена, претвара се сада у централни градски простор и културни хаб. Ту ће се, саопштио је Уљаревић, налазити главно чвориште свих културних дешавања у склопу визије „Отворени град”.

 Професор гитаре Бошко Радојковић говорио је на херцегновском скупу о свом судјеловању у акцији кандидовања Херцег Новог за Европску престоницу културе 2022. године и о тада стеченим искуствима, корисним за будућност. Било је интересантно чути и његова казивања о догађају Guitar Art Summer Fest, који се од 2006, већ пуне двије деценије, организује у Старом граду Херцег Новог. Управо је Радојковић био оснивач тог фестивала, који се укоријенио у културном животу града и стекао многе поклонике. Бројним манифестацијама фестивалског типа, па и Guitar Art Summer Fest-ом, Херцег Нови је обогатио свој умјетнички репертоар и покушао да продужи туристичку сезону на скоро цијелу годину, у чему је до сада имао само дјелимичног успјеха.

Завршна ријеч и затварање конференције

 На крају Међународне конференције Херцег Нови – узбудљиви град присутнима су се обратили Зоран Хамовић и Јасна Маслан.

Директор и главни уредник издавачке куће Clio Зоран Хамовић ефектно је резимирао предавања и дискусије одржане током два дана, извлачећи у први план главне акценте.

Директорица Градске бибиотеке Јасна Маслан подсјетила је на могућности конференцијског туризма, који се развијао осамдесетих година у Херцег Новом и Игалу. Тој врсти догађаја, коју вриједи ревитализовати, наравно, уз иновације и промјене које захтијева ново вријеме, припада и актуелна конференција. Јасна Маслан се захвалила присутнима на учешћу и оствареном дијалогу и најавила наставак: „Очекујући туристичку сезону, сви се надамо да ћемо се и догодине наћи у Херцег Новом у још већем броју”.

8-9.05.2026.

8-9.05.2026.

8-9.05.2026.

8-9.05.2026.

8-9.05.2026.

8-9.05.2026.

8-9.05.2026.

8-9.05.2026.

8-9.05.2026.

8-9.05.2026.

8-9.05.2026.

8-9.05.2026.

8-9.05.2026.

8-9.05.2026.

8-9.05.2026.

8-9.05.2026.

8-9.05.2026.

8-9.05.2026.

8-9.05.2026.

8-9.05.2026.

8-9.05.2026.

8-9.05.2026.

8-9.05.2026.

8-9.05.2026.

8-9.05.2026.

8-9.05.2026.

8-9.05.2026.

8-9.05.2026.

8-9.05.2026.

8-9.05.2026.

8-9.05.2026.

8-9.05.2026.