24. МСК "Трг од књиге" - 27. јул

ХЕРЦЕГ НОВИ – ГРАД ЉУДСКИХ ДУША И ГРАДИТЕЉА БУДУЋНОСТИ

Седме сајамске вечери прекрасана Белависта била је испуњена одушевљеном публиком која је свједочила разговору књижевне критичарке Милене Ђорђијевић са човјеком чије је несагледиво и немјерљиво животно, приватно и професионално искуство спојило све присутне генерације, Петром Пецом Поповићем, изградивши управо „Мост преко времена“, који је је и наслов промовисане књиге, инспирисан реченицом писца и социолога, Стефана Симића. Спој између двије обале, чврстим мостом времена, десио се и између саговорника, који су, иако са истог простора, ипак удаљени по: времену, граду, људима и државама у којима су живјели. Херцег Нови, иако не само Тргом од књиге, који се одржава већ двадесет четири године, већ богатим културним насљеђем, вођен људима који су у њему трајно боравили и стварали, као и онима који су га само посјећивали али су у њему оставили свој печат и душу, и синоћ је показао да је заувијек на културној мапи. Пеца Поповић, новинар, публицист и музички критичар емотивним сјећањима вратио је вријеме, 'враћајући у бивање' све оне догађаје, музику и добре људе са нашег простора који су у њему обликовали културу, а који бивају лако заборављени када умру. Не дозволивши да се то деси, и сматрајући то својом дужности, оживио је све они који су на њега утицали, својим примјером, дјелима и ријечима, својом добротом, својом пожртвованошћу и људскости, те су они неумитно постали и дио нашег доживљаја. Херцег Нови је, за аутора, „испао град који му је дао могућност да направи тај мост преко времена“. Приказујући нам своју књигу, збирку новијих и старијих текстова, интервјуа, путописа и есеја, на надахнуто и неодољиво козерски начин, присјећао се Пеца Поповић својих друговања у Херцег Новом са именима попут: Миодрага Булатовића, академика Љубе Тадића, Пеђе Ристића, Рајка Митића, Радомана Кањевца, Ђорђа Маријановића, Божа Копривице, Дулета Вујошевића... С посебном наклоношћу и пијатетом причао је о Душку Трифуновићу, са којим је у марту 1991, у Андрићевој кући направио свој најбољи интервју, и са Душком Радовићем, са којим је направио његов посљедњи интервју, чији су одговори били изненађујуће бритки – „Не жудим за славом прогоњеног човека“. Обојицу је, осим истог имена, повезивао осјећај за апсолутну доброту, и то унутрашње расположење које их је одвајало од других, недвосмислено нам је пренио Пеца Поповић, вјечно их отргнувши од заборава и обезбиједивши и себи сигурно мјесто до њих, гдје год оно било. Од човјека екстравагантног енциклопедијског знања, који не дозвољава да зло превлада над добротом, сазнали смо које чудесне нити повезују Ива Андрића, Бранка Радичевића и Душка Трифуновића, који је баш у Новом написао поему „Антички поремећај“ о Антима, народу који постоји само у укрштеним ријечима и који је био антипротиван свему, те је доживио судбину изумирања; за коју је помислио да би и нас сачекала. Ипак, оптимистично је наставио Поповић, изузетно занимљиво причајући о умјетности и музици своје младости, људима са којима је друговао, понајвише са и нама познатим београдским именима, писцима, сликарима и глумцима (Милан – Мика Оклопџић, Биљана Јовановић, Душан Прелевић Преле). Нарочито је инспиративна била прича о Сан Франциску и његових пет златних грозница, граду у који смо пожељели да одемо, увијек имајући на уму да град не чине само грађевине, већ га чине градитељи који виде будућност, који препознају шта треба чувати, чега се не треба одрећи и чега се не треба стидјети и шта је то што треба храбро бранити, увјерени да је то порука и за наш град и вијек у коме живимо.

Други дио вечери био је посвећен причи о још једној изузетној личности чије име је постало синоним за елеганцију и моду. Изузетну романсирану биографију Изабел Фимијер, француске списатељице и новинарке, насталу након пуних тридесет пет година исцрпног и оданог истраживања породичних свједочанстава, личних архива и интервјуа Габријел Шанел – „Коко Шанел: тајанствени парфем“, послије књига „Шанел интимно“ и „Шанел енигма“. Ријетку књигу теорије моде са вјештом књижевном формом, прије свега дубоко интиман портрет Коко Шанел представили су издавач Зоран Хамовић (ИК Clio), рецензенткиња Наташа Крстић, слободна ликовна умјетница која се бави модом и ауторка, која је с њежношћу и поштовањем причала о Коко Шанел и упечатљиво присутнима улила повјерење у архивску грађу као необориве доказе о људима. Преводилац са француског језика био је Милош Аврамовић. Публика је уживала у причи о Коко Шанел, која постаје и дио наше културе, не само свјетске и француске, а која је редефинисала појам моде и створила модну револуцију. Била је прва која је демократизовала моду, поништавајући до тада једино очекиван луксуз у моди и од ње направила индивидуалан чин у коме изражавамо свој карактер и своју личност, учинивши познатим свој „Шанел принцип“, који је инспирисао бројне дизајнере и „Шанел стил“, који годинама инспирише жене и њихов умјерен, једноставан начин одјевања. У години у којој обиљежавамо појаву најпознатије „мале црне хаљине“ открили смо због чега је мит о Коко Шанел толико снажан, сазнавши много о детаљима необичног и тешког живота дјевојчице која је успјела да преброди све ране губитке, боравак у сиротишту и сиромаштво и остане заувијек упамћена у индустрији моде својим еруптивним стваралаштвом и утицајем на културу; као и да иза двостуког Ц (Coco Chanel) стоје мотиви са витража сиротишта у коме је била испред којих се молила. Њен циљ је био да све жене могу њен стил да прилагоде себи самима, да пронађу индивидуалан, сопствени стил, а с обзиром на то да није била сујетна, задовољно је реговала на све који су били инспирисани њеним стилом или је копирали. Након приче о прекрајању сопствене судбине, и кројењу које постаје живот, љубави Коко Шанел и њеним породичним приликама, дуго ће се на Белависти памтити вече посвећено жени која је све што је у дјетињству осјетила као немир претворити у симболе свог стваралаштва који су хранили њен рад: пшеницу, звијезде, лава, као њеног хороскопског знака, бројева 5 и 19, као датум њеног рођења. Осјећаћемо мирис парфема Коко Шанел, као ауру тајне ове непоновљиве личности, која је на несвакидашњи начин оставила и трагове своје душе Херцег Новом, кроз причу који су нам учесници промоције пренијели о њеном животу.

Вече су испуњавали треперави звуци виолине, Душице Кордић и хармонике, Сафета Дрљана. Програм је водила Жељка Чепић.

27. јул

Вијести